Улога јавног тужилаштва у Србији у комуникацији са медијима

Улога јавног тужилаштва у комуникацији са јавношћу представља један од најзначајнијих и најосетљивијих сегмената у ширем оквиру односа између правосудних институција и медија, као и односа према грађанима као крајњим корисницима правде. Као орган који је надлежан за покретање и вођење кривичног гоњења, јавно тужилаштво се налази у специфичном положају: с једне стране, обавезно је да поступа у интересу правде, друштвене безбедности и законитости, а с друге, све више се од њега очекује транспарентност, доступност информација и благовремено обавештавање јавности о питањима која изазивају велико друштвено интересовање. У доба дигиталне ере, у којој се вести шире у реалном времену и у којој јавност све мање прави разлику између званичних и незваничних извора, способност јавних тужилаштва да комуницира са јавношћу на јасан, правно утемељен и одмерен начин постаје не само пожељна, већ и нужна.

Јавно тужилаштво, по природи својих надлежности, располаже информацијама које су често од највећег значаја за јавност — било да се ради о борби против организованог криминала, корупције, насиља у породици, високопрофилним случајевима или кривичним делима која дубоко потресају друштвену заједницу. Истовремено, те информације се односе на истражне радње које су, по закону, често поверљиве и подложне ограничењима у јавном објављивању, ради заштите интереса истраге, права осумњичених, сведока, оштећених и самог поступка. Управо у том деликатном балансу између јавног интереса и процесне тајне лежи суштински изазов комуникације јавног тужилаштва са јавношћу. Ако је комуникација превише затворена, отвара се простор за медијске шпекулације, „цурење“ информација из незваничних извора и стварање паралелних наратива који могу угрозити и саму истрагу. Са друге стране, ако је комуникација недовољно промишљена и преопширна, постоји ризик да се повреде основна права странака у поступку, да се компромитују докази, или да се створи притисак на правосудне органе који може утицати на законито и непристрасно вођење поступка.

У идеалним условима, јавно тужилаштво би требало да има јасно дефинисану стратегију комуникације са јавношћу, која се заснива на принципима транспарентности, правичности и заштите законитости. То подразумева постојање специјализованих служби или портпарола који су обучени да на стручан и правно прецизан начин комуницирају са медијима, без угрожавања поступка и без креирања медијског спектакла. У пракси, међутим, тај сегмент рада тужилаштва често је недовољно развијен. Саопштења која се упућују јавности често су кратка, штура, пуна правне терминологије која је тешко разумљива просечном грађанину и не пружају одговоре на питања која највише интересују јавност. То оставља медијима слободу да попуне празнине на основу незваничних информација, што води до ризика од дезинформисања и манипулације, као што често можемо приметити. Још већи проблем представља одсуство проактивне комуникације — односно ситуација у којима тужилаштво ћути чак и онда када се у јавности шири нетачан или злонамеран наратив који компромитује сам поступак. Та тишина се у јавности тумачи као знак слабости, неодлучности или чак сагласности са медијским спекулацијама, што доводи до озбиљног урушавања угледа тужилаштва и шире правосудне заједнице.

Улога јавног тужилаштва у комуникацији са јавношћу постаје посебно важна у случајевима када се против јавних личности покрећу кривични поступци. У таквим ситуацијама, интерес јавности за детаље поступка је изузетно висок, а медијски притисак на институције значајан. Уколико тужилаштво не реагује правовремено и не пружи основне информације, медијски простор се препушта нагађањима, што може довести до озбиљних последица по саме учеснике у поступку, али и по легитимитет институције. У том контексту, од тужилаштва се очекује не само да обезбеди информације, већ да их формулише тако да буду разумљиве, да не подстичу предрасуде и да буду у складу са основним правилима професионалне етике. Нарочито је важно да се избегне тенденција да се саопштења формулишу на начин који сугерише кривицу пре него што је донета правоснажна пресуда, јер се тиме грубо нарушава принцип претпоставке невиности.

Додатни аспект који је потребно размотрити односи се на присуство јавног тужилаштва у дигиталним и друштвеним медијима. Савремено комуникационо окружење више не трпи искључиво формална обраћања путем саопштења, већ захтева активан наступ, укључујући објаве на званичним веб сајтовима, друштвеним мрежама и учешће у јавним дебатама. Многе европске и светске правосудне институције већ су прихватиле ту праксу, имају портпароле активне на Твитеру или Фејсбуку, организују јавне конференције за медије и објављују редовне извештаје о свом раду. У Србији та пракса још увек није довољно развијена, иако постоји потенцијал и потреба да се унапреди транспарентност рада тужилаштва кроз дигиталне канале комуникације. То би допринело бољем разумевању улоге тужилаштва у друштву, изградњи поверења у институције и супротстављању ширењу дезинформација и манипулација.

Aутор текста: Потпредседник Форума, мастер правник и новинар Ана Ђурашковић