Тужилачка полиција и цивилно одузимање имовине - опасност од концентрације репресивне моћи и угрожавање уставних права грађана

Форум правника Србије изражава озбиљну забринутост поводом иницијатива за увођење тужилачке полиције и посебног механизма цивилног одузимања имовине, јер би таква решења, уколико не буду праћена строгим законским ограничењима и делотворном судском контролом, могла довести до опасне концентрације истражних и репресивних овлашћења, нарушавања правне сигурности и угрожавања уставом зајемчених права грађана. Ниједна реформа правосуђа не сме се заснивати на претпоставци да је за ефикаснију борбу против криминала неопходно државним органима доделити што шира овлашћења. Напротив, основно обележје правне државе јесте да је свака државна власт ограничена Уставом, законом и делотворном контролом њеног поступања.

Увођење посебне тужилачке полиције недовољно је оправдано, имајући у виду постојећа законска овлашћења јавног тужиоца у предистражном поступку. Законикom о кривичном поступку прописано је да јавни тужилац руководи предистражним поступком, као и да је предвиђена обавеза полиције и других државних органа да поступају по захтевима јавног тужиоца, уз могућност захтевања покретања дисциплинског поступка против одговорног лица уколико полиција не поступи ни у року од 24 часа од пријема обавештења старешини који руководи органом. Такође, додатно је уређена руководећа улога јавног тужиоца и могућност да полицији наложи предузимање одређених радњи ради откривања кривичних дела и проналажења осумњичених.

Уместо да се најпре утврди зашто се постојећи механизми недовољно користе или не дају очекиване резултате, предлагање нове полицијске структуре ризикује да постане замена за стварну институционалну одговорност. Посебно је спорно питање организационе потчињености нове службе, начина избора њених руководилаца, обима оперативних овлашћења и одговорности за њихову примену. Уколико би тужилачка полиција располагала овлашћењима за прикупљање обавештења, оперативне провере, примену мера принуде и предузимање других полицијских радњи, било би неопходно јасно разграничити њене надлежности од надлежности Министарства унутрашњих послова.

Стварање паралелних структура може довести до преклапања надлежности, институционалних сукоба, повећања трошкова и слабљења јасне линије одговорности. Посебно забрињава могућност да се оперативни капацитети концентришу у оквиру хијерархијски организованог јавног тужилаштва, без довољно снажне спољашње контроле. Премештање полицијских службеника у организациони оквир јавног тужилаштва само по себи не гарантује њихову независност од недозвољених утицаја. Оно може само променити институционални центар из којег се такав утицај остварује. Србији није потребна нова полиција која би могла постати инструмент институционалне моћи у оквиру правосуђа, већ постојећа полиција која ефикасно извршава законите налоге јавног тужиоца.

Посебно озбиљне правне дилеме отвара могућност увођења самосталног механизма цивилног одузимања имовине, који би омогућио трајно одузимање имовине без претходне правноснажне осуђујуће кривичне пресуде. Такав механизам не мора сам по себи бити противуставан, али би његово увођење захтевало јасне доказне стандарде, делотворну судску контролу и гаранције против произвољног поступања.

Уставом гарантује мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона. Ове уставне гаранције не искључују законито одузимање имовинске користи прибављене кривичним делом, нити друге законом прописане мере, али захтевају да свако мешање државе у имовинска права има јасан правни основ, легитиман циљ и буде сразмерно. Држава нема право да законито стечену имовину третира као сумњиву само зато што је њена вредност висока или зато што њен власник располаже значајним материјалним средствима.

Кривични законик полази од имовинске користи прибављене кривичним делом и предвиђа да се таква корист одузима под прописаним условима и судском одлуком којом је утврђено извршење кривичног дела. Кривичног законика уређује услове и начин одузимања имовинске користи, укључујући новац, предмете од вредности и другу имовинску корист прибављену кривичним делом, као и одређене случајеве њеног преношења на друга лица. Суштина ових одредаба јесте да нико не сме задржати корист остварену криминалним поступањем. Међутим, имовинска корист прибављена кривичним делом није исто што и целокупна имовина неког лица. Постојање законито стечене имовине велике вредности не доказује да је њен власник извршио кривично дело. Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела већ је успостављен посебан механизам привременог и трајног одузимања имовине. То значи да важећи правни систем већ познаје посебан механизам испитивања порекла имовине, у оквиру законом одређених кривичноправних поступака. Закон о утврђивању порекла имовине и посебном порезу већ омогућава Пореској управи да испитује несразмеру између увећања имовине и пријављених прихода. Овај закон не успоставља истоветан механизам као кривичноправно одузимање имовине, али потврђује да држава већ располаже инструментима за испитивање несразмере између имовине и законитих извора њеног стицања.

Форум правника Србије посебно упозорава да би модел цивилног одузимања имовине могао отворити простор за злоупотребе и селективно поступање према грађанима и привредним субјектима. Поседовање више непокретности, скупоцених аутомобила, значајне уштеђевине или имовине велике вредности не представља доказ криминалног порекла имовине. Грађанин може имовину законито стећи наслеђивањем, поклоном, продајом претходно стечене имовине, пословном делатношћу, приходима из иностранства или на други законом дозвољен начин. Чак ни постојање несразмере између вредности имовине и пријављених прихода не сме аутоматски бити изједначено са доказом извршења кривичног дела. Правна држава не сме успоставити систем у којем је поседовање имовине разлог за претпоставку криминалне одговорности, а грађанин принуђен да се брани од неоснованих сумњи без одговарајућих процесних гаранција. Држава мора доказивати постојање законом прописаних услова за примену репресивних мера, а не полазити од претпоставке да је свака имовина чије порекло није одмах објашњено нужно криминална.

Заједничка опасност – КО КОНТРОЛИШЕ ОНЕ КОЈИ ИСТРАЖУЈУ И ОДУЗИМАЈУ ИМОВИНУ?

Посебан ризик настао би уколико би увођење тужилачке полиције било праћено проширењем овлашћења за прикупљање финансијских података и иницирање поступака цивилног одузимања имовине. У таквом моделу неопходно је спречити концентрацију одлучујућег утицаја на избор лица која ће бити предмет провера, прикупљање података, иницирање ограничења располагања имовином и усмеравање истражних активности у оквиру исте институционалне структуре. Судска контрола мора бити стварна, благовремена и делотворна, а не сведена на формално потврђивање иницијатива органа који спроводе истрагу. Посебно морају бити заштићена права савесних трећих лица, законитих власника имовине и лица против којих није утврђена кривична одговорност.

Предлагачи оваквих решења морају одговорити на суштинска питања: ко би контролисао нову тужилачку полицију, ко би одлучивао о избору лица чија се имовина проверава, који би доказни стандард важио и каква би правна средства грађани имали против неоснованог ограничења својих права? Без јасних одговора на ова питања, проширење државних овлашћења представљало би озбиљан ризик по правну сигурност.

Ниједна институционална реформа не сме створити систем у којем би грађанин, само зато што поседује значајну имовину, био изложен произвољним проверама, неоправданом ограничењу располагања имовином или кривичноправној репресији. Држава има обавезу да открива криминал и одузима имовинску корист прибављену кривичним делом, али нема право да законито стечену имовину третира као криминалну без испуњења законом прописаних услова. Борба против криминала не сме постати оправдање за ширење репресивних овлашћења без одговорности, нити средство за претварање имовинског стања грађана у претпоставку њихове кривице.