Ко контролише правосуђе у Србији: Лаура Ковеши - правосудни бич бриселске администрације

Трећи текст серијала ,,Ко контролише правосуђе у Србији: Лаура Ковеши - правосудни бич бриселске администрације".

Правосуђе у Србији формално се представља као независна и самостална грана власти, али дубља анализа открива сложен систем утицаја који превазилази уставне и законске оквире. Један од најзначајнијих спољних актера у тој слици јесте Лаура Ковеши, бивша главна румунска тужитељка и тренутни шеф Европског јавног тужилаштва, која се често помиње као примарни пример метода страних утицаја на регионална правосудна тела.

Ковешијин модел „чишћења“ правосуђа у Румунији, иако представљен као борба против корупције, у пракси је подразумевао централизовану контролу тужилаштва и селективну примену закона, што је резултирало политизацијом правосудних процеса и удаљавањем система од националних интереса и јавности. Овакав приступ, директно подржан и промовисан од стране Брисела и других страних институција, постаје шаблон који се имплементира и у другим земљама региона, укључујући Србију.

У Србији, уместо да правосудни систем буде гарант права грађана и спровођење Устава и закона, све чешће се може уочити подређеност страним центрима моћи који га користе као средство за остваривање политичких и економских интереса ван домашаја националне контроле. Страни донатори, међународне организације и делегирани представници попут Ковешију делују у сенци, обликујући кадрове, контролишући истраге и условљавајући судске одлуке.

Мало је јавности познато да је 2019. године Ковеши је у Румунији оптужена за низ тешких кривичних дела, укључујући примање мита, злоупотребу положаја и лажно сведочење. Оптужбе су подигнуте од стране Специјалне службе за истрагу кривичних дела која су починили судије и тужиоци, агенције која је основана 2018. године и која је критикована због свог потенцијала усмереног ка процесуирању судија и тужилаца који би извршили неко кривично дело.

Међутим, након подизања оптужнице против Ковеши укључује се бриселска администрација, обзиром да је у то време Ковеши била кандидат за Европског јавног тужиоца и потврђује Ковешијин избор за ту позицију, без обзира што поступак за неколико кривичних дела пред правосуђем Румуније против ње није окончан. Чиме је правосуђе Румуније дубоко нарушено, а прописи најтеже могуће игнорисани.

Модел који је Ковеши примењивала у Румунији — централизација моћи у тужилаштву, селективна примена закона и политизација правосудних процеса — постаје узор који се све чешће препознаје и у Србији, где је правосуђе све више подређено страним интересима и институцијама као што је Европско јавнo тужилаштво са којим Врховно јавно тужилаштво Републике Србије одржава необично јако блиске односе и наставља ка све интензивнијој сарадњи иако Србија на том пољу као држава има одличну сарадњу са међународним институцијама, те се поставља питање у коју сврху се Врховно јавно тужилаштву претерано "интимизира" са канцеларијом Европског јавног тужиоца.

Уместо да буде гарант права грађана и контролор власти, српски правосудни систем све више функционише као инструмент у рукама страних центара моћи, који га користе за остваривање политичких и економских циљева. Ово подређивање доводи до дубоког кризе поверења у правосуђе, осећаја отуђења грађана и урушавања темеља владавине права.

Због тога је кључно јасно дефинисати границе утицаја страних актера у српском правосуђу и покренути суштинске реформе које ће гарантовати потпуну независност и одговорност према грађанима. Само тако може бити обновљено поверење у институције и очувана легитимност правосудног система као стуба демократског друштва.